Vrele Gume test: Alfa Romeo Giulia07.08.2016

Novopridošlicu iz Alfa Romea željno smo priželjkivali na našem mini testu, i s početka avgusta meseca, leta gospodnjeg 2016. Nakon silnih peripetija (o tome nešto kasnije), ukazala se prilika za vožnju dva modela pogonjena istim motorom. Reč je o 2.2 dizelašu koji se diči sa 180 rasnih, talijanskih konja pri 3750 o/min, a premda specifikacije kažu drugačije (obe varijante imaju 450 Nm obrtnog momenta pri niskih 1750 o/min - 50 Nm vise od konkurencije u vidu Audija A4, BMW-a 320d), dojma sam da motor sa manuelnim menjačem raspolaže sa nešto manje ''njutnmetrića'' obrtnog momenta od automatika. Bilo kako bilo, uživanje je moglo da počne.

Montecarlo u plavom
Prvi dan, plava Giulia (blue montecarlo), manualac. Mesto radnje Keln, grad na severozapadu Nemačke. Ljubazni prodavac mi se izvinjavao zbog iznenadnog opoziva Giulije na nivou čitave Nemačke (jer je testni termin trebalo da bude znatno ranije a i sam poziv za odlaganje testa usledio je samo sat vremena pre preuzimanja vozila), koje je došlo iz centrale FCA, a razlog beše ažuriranje upravljačkog softvera.
- Sad sam kao čelik, prvo sam bio vruć za Alfu, pa ste me naglo ohladili .
- Baš tako, gvožđe se kuje dok je vruće, sad možete hladnom glavom razmotriti sve prednosti i mane (čitaj nedostatke) Giulije.
- Baš čelik.


Dobro, prednosti, ali mane koje se kod Alfe nazivaju - šarm? Mora da se šali. Nisam hteo da izgledam poput učenika koji je pao na testu, kada ga je profesor uveo u sobu sa belim zidovima i samo dve male mrlje na njima, pritom ga upitavši šta vidi u sobi. Učenik, ne razmisljajući odgovara: dve male mrlje, a ne videvši pri tome čistinu belih zidova, jer je bio fokusiran na nedostatke. Čisti pesimizam. Kako sam po prirodi pes..ovaj, optimista, zalupim vratima taman u trenutku kad je prodavac objašnjavao da auto ima nekih sitnih fora i fazona, koje mi se mogu učiniti čuuuudnim. Sva sreća ne čujem ga više, izolacija je odlična, delimično odlična. Naime, dok sam kod Talismana više puta proveravao otvarajući prozor, sta to imam ispod haube i je l’ to ''živo'' tj, radi li to, ovde mi je dizel motor lepim brundanjem davao do znanja ko je gazda ispod haube i da nema zafrkancije tj. milosti prema asfaltu i gumama. Gotovo sportski zvuk, a ne traktorski kao u Korejaca, pri niskim brzinama (do cca 60 km/h) nakon čega i on odlazi u diskreciju tj. ne čuje se više.


Giulia - Super
Talisman je uneo zabavu sa svojim 4control, ali vozač mora biti pažljiv na njegovo aktiviranje i sudelovanje u upravljanju vozilom. Kod Alfe upravljivost je hirurški precizna, volan direktan kao da vozite karting. Alfa je drugo ime za upravljivost i dinamiku vožnje. Idealna raspodela masa po osovinama (50-50), fantastično reagovanje na komande, stabilnost u svakom trenutku, odlična krutost karoserije i otpornost na uvijanje, te zadnji pogon, razoružali su i mene, večnog mrzitelja zadnjepogonaša (bejah to dok nisam upoznao Giuliju). Jer, kako će test po kiši pokazati, ''rain man'' mi je drugo ime. No, vratimo se časkom na Talijanku sa manuelnim menjačem i uživanje u njoj po sunčanom danu.
Kao sto znamo, Alfa svoja vozila oprema DNA selektorom, koji je ovaj put okrugli birač i hvala im na tome. D mod je ono što svaki alfista želi i ocekuje. Brutalan odziv na gas, a neku promenu na volanu (u smislu preciznijeg vođenja u odnosu na ostala dva modusa) nisam osetio, karakteristika je Dinamic načina rada, poželjnog samo dok je auto u pokretu a kilometri puta ispred vas. U gradu, pak se preferira N ili A mod, kad motor pitomije dozira svoju snagu i nežnije ubrzava vozilo, jer nikad ne znaš kad će onaj ispred tebe stati iz čista mira, a to je u Nemačkoj čest slucaj jer dobra je lova od osiguranja.


Ovako motorizovana Giulia hvata stotku za nesto vise od 7 sekundi (deo zasluga za to ide i na račun izuzetno niskog ukupnog koeficijenta otpora vazduha od svega Cw=0.25 - sve pohvale Alfinim inženjerima na odlično oblikovanoj karoseriji), što je više nego odlično. Super. Super, je i ime paketa opreme koji je bio upotpunjen još nizom dodataka poput aluminijskih pedala. Nažalost nije bilo Alfinog aktivnog, elektronski kontrolisanog ogibljenja, ali su se spoljni retrovizori automatski sklapali, parkirni senzori napred i nazad sa akustičnim i vizuelnim upozorenjem (ovde dolazimo i do prvog nedostatka tj. ''šarma'' predserijskog modela Giulije, ali o tome docnije).
U vratima je ugrađeno osvetljenje, primetno kad se ista otvore, a napolju je dakako mrak. Nažalost, ne ispisuje se Alfin logo ili slično tome, nego je naprosto obična svetiljka koja vam osvetljava ulazak u vozilo. Na rukohvatu sa unutrašnje strane vrata, vide se konci u boji sedišta, odnosno u kontrastnoj boji. Selekcija materijala upotrebljenih za izradu centralne konzole je zadovoljavajuća, nije primećena upotreba glatke plastike koja lepi prašinu i otiske prstiju na sebe, a sto je jedna od većih kritika na račun Renault Talismana. Ovde je korišćena samo optička varka, pa je plastika glatka a ne teksturirana, šarena a ne jednobojna. Više bih voleo da je rapava pod prstima, ali to su već lične sklonosti a nikako nedostatak vozila.


Pričinjava mi se da je verzija oplemenjena pravim drvetom boje čokolade (sa sajma u Frankfurtu), oku znatno ugodnija od plastične varijante. Isporučilac same centralne konzole tj. kompletne unutrašnjosti (plus neki mehanizmi na sedištima) za Alfu Giuliju je čuvena firma Faurecia (njene radove možete naći u Peugeotu 308, Talismanu, S klasi…), ako se ne varam, strateški partner VW-a. Konzolu karakterišu prirodni materijali od kojih je građena (nafilean), što doprinosi smanjenju ukupne mase vozila. Kao pomodni detalj tu je i integrisani i sada već čuveni DECOdisplay. Stoga, ako vam se nesto ne sviđa u unutrašnjosti, ili pak ne funkcioniše kako treba (vidi dalje u testu), kritike uputite Nemcima/Francuzima a ne Italijanima. Jer ono sto je italijansko u Giuliji, radi besprekorno.
Ovu našu ''superišku'' možete kombinovati sa nekoliko od ukupno osam (lusso u dve verzije, performance, sport itd.) dodatnih paketića opreme (ukoliko jedan drugog ne isključuju) koji vam dođu kao vegeta, nesto bez čega ne možete. Zauzvrat, zastupnik ce tražiti od vas određenu protivvrednost u evrima.


Vozač se u ovoj, shodno svemu navedenom, čednoj Talijanki kraljevski oseća. Idealni položaj za volanom se pronalazi sa lakoćom, a sve sa čime se upravlja, upravlja se na točkiće!!! Jeeeeeeeee, jupiiii. Cak i omraženi tablet ima svoj točkić. Milina jedna. Inače, točkić je ergonomski idealan oblik upravljača, pa je lepo sto zamenjuje dugmad i ekran osetljiv na dodir. Sve je u unutrašnjosti svedeno na nužni minimum, pa je radno mesto vozača ergonomski savršeno (izuzev jednog detalja koji važi za one koji imaju problema sa kolenom, a to je položaj leve noge), a ne kao u avionu ili u automobilima drugih proizvođača gde caruje zbrka (BMW 3 na primer) i neukus.


Teško je danas u čitavoj autoindustriji naći lepši, skladniji, racionalniji kokpit od ovog. Jednostavno, nema bolje. Ispred menjača, pod poklopcem, nalaze se držači za flaše, iza su pak tri točkića (DNA selektor, centralni džojstik info-zabavnog sistema, i točkić za upravljanje glasnoćom) a kraj njih dva dugmeta (meni i opcije) te električna parkirna kočnica (plastika koja okružuje kočnicu, na ovom modelu je škripala ako se pomiče prstima, dok na modelu sa automatskim menjačem to nije bio slučaj (rešenje je-ne mrdaj plastiku!). Kontrola klime i ventilatora takođe ima zasebna ruglatorska kola te 4 dugmeta, dva za ručni odabir smera duvanja vazduha te po jedan za prednju i zadnju ''šajbu'', dakle klasika.
Sam info-zabavni sistem na DECOdispleju je jednostavan za upotrebu, logičan i Bogu hvala na tome, njime nije moguće upravljati tipkajući prstima po ekranu. Alfa vam omogućuje i spajanje vaših pametnih telefona sa vozilom, ukoliko nekim čudom imate i za tim potrebu. Kažem to, jer vozač Alfe želi da uživa u vožnji, a ne da mu neko smeta sa pozivima na telefon il’ da se igra sa tabletom. Dok vozim Alfu nemoj da mi iko smeta! Čisti egoizam! Informacije o brzini i broju obrtaja motora, prenose se preko klasičnih, Bogu hvala i na tome, instrumenata sa kazaljkom, koji su jasni i čitljivi. Desno je brzinomer (nulti položaj kazaljke je na 6 sati, al’ svi već to znamo), levo je obrtomer a između njih ekran solidnih proporcija, na kojem se pokazuju informacije o potrošnji (sto brojčano, sto grafički, zavisno od moda u kojem se vozite – D,N ili A), pređenoj kilometraži i uglavnom sve ostale, vozaču nužne informacije.


Reč dve i o sedištima, koja bi trebalo da budu sve samo ne kožna. Protivnik sam kožnih sedišta, leti su vruća a zimi hladna, uz to ova nisu bila ni hlađena. Grejanje sedišta se nisam usudio upaliti, ipak je napolju bilo preko 27 ''celzijanera'' a ni doktori to ne savetuju zbog opasnosti po vaseg ''najdražeg prijatelja'', znate već o čemu je reč. Sedišta su pristojno udobna, prosečno profilisana i odličnih su dimenzija, premda sicevi u Giulietti QV line su značajno lepši i kvalitetnije izrađeni (ostavljaju bolji vizuelni utisak), pa ostaje čuđenje zašto slična nisu korišćena i ovde. Bilo kako bilo, budućim kupcima topla preporuka: kombinacija alkantare ili obicnog štofa i kože je racionalan odabir. Podešavanje sedišta se vrši putem dve polugice, jedna za visinu druga za naslon, sa ovim potonjim imaćete problema, jer zna da ostane visiti u vazduhu i kad se onako kao čovek naslonite, misleći da ste sve napravili, naslon jednostavno propadne na zubac ispod a vi prospete dragocenu kafu. Zato, ne pij dok voziš!
Alfa svoje čedo oprema i čitavim nizom sigurnosnih sistema, kao što su upozorenje na vozilo u mrtvom uglu ili ''line assistant'' sistemom tj. upozorenjem da ste izašli van svoje trake. Zvučni signal kojim vas vozilo opominje, prenosi se na zvučnike, a zvuk zna da uplaši pa se pripremite i na to ili opciju jednostavno isključite (a može se i smanjiti jačina zvuka) na ručici smeštenoj na levoj strani volana. Isto tako, postoji opcija za isključivanje start&stop sistema (dolazi serijski na svim modelima) kao i parkirnih senzora. E, sa ovim potonjim Italijani imaju problema. Naime, prednji senzori su tako smešteni ili bolje reći, prednja registarska tablica (al’ ne ona talijanska, jer su njihove manje) smeta svojim dimenzijama a zbog njenog smeštaja na stranu gde je vozač, zaklanja vidno polje senzora i time mu pravi prepreku te vas on upozorava sto vizuelno sto zvučno da se nešto nalazi ispred vozila, iako tamo nema ništa. Senzor ce tako ''iz čista mira'' reagovati dok stojite na sporednom putu, na vozila u pokretu a sve zbog toga što mu smeta registarska tablica a ne zato jer je živčan ko džukac na lancu. :D FCA još nije uspeo da reši ovaj problem, a nadamo se da će to se desiti uskoro.


Ispod naslona za ruku, koji bi mogao imati malo masivnije šarke, nalazi se solidna iako ne odveć prostrana pećina za odlaganje sitnica. Kazem ''pećina'' jer je ostava duboka, a tu se nalazi i bežični punjač za mobilni telefon i još jedan USB priključak (drugi je ispred drzača za čaše). Putnike na zadnjim sedištima vesele otvori za ventilaciju i USB priključak, a sa smeštajem na zadnju klupu neće imati prigovora osobe sve do nekih 187cm visine (u kombinaciji vozač 187cm, putnik pozadi 187cm). Međuosovinsko rastojanje je 2820 mm, isto kao kod nekih modela renomiranih nemačkih proizvođača. Limuzinska forma uzima svoj danak u vidu nedostatka prostora za glavu putnika pozadi ali onih visokih, i pristupačnosti gepeku, premda je to ionako svim limuzinama svojstveno. Tako dolazimo do prtljažnika, koji po nekim merenjima broji čitavih 480 litara a ističe se svojom dubinom. Zvučnik, smešten centralno, može da zasmeta prtljagu. Vrata gepeka se otvaraju sto pritiskom na dugme na ključu, što pritiskom na dugme kraj leve vozačeve noge u zavisnosti od vaših želja. Inače, keyless sistem funkcioniše odlično, a nisam imao vremena da proverim da li se da provaliti pa da morate ključ nositi zamotan u alu foliju strahujući da vam neko u par minuta ne ukrade vozilo.


Sad te vidim, sad te ne vidim
Vidljivost pozadi je ograničena, ali pomaze kamera za vožnju unazad, koja se uključuje kad menjač ubacite u rikverc. Logično, zar ne? Ali nije logično da ta ista kamera bude nezaštićena, pa kad kiša pada, jednostavno na DECOdispleju ne vidite ništa osim kapljica sa kamere. Ekran, koji se tada pokazuje na širokom glavnom zaslonu, je omanjih dimenzija ali projektuje sliku pristojne rezolucije sa dinamičnim linijama, tako da jasno možete videti predmete (osim kad kiša pada). Ugao gledanja kamere za vožnju unazad, kojoj u obavljanju njenog posla srdačno asistiraju parkirni senzori, je širok i nema bojazni da ćete u nešto udariti. Kuriozitet, rikverc kod manuelnog menjača, nalazi se kod prve brzine, ali se pri šaltanju ne podiže nikakav prsten, nego se mora pritisnuti ručica značajno ulevo.


Plava nam je Alfa imala na brojčaniku nešto više od 1500 pređenih kilometara, a prosečna potrošnja kojom se dičila se stabilizovala na 7 litara dizela na 100 prevaljenih kilometara. Uzmite u obzir olakšavajuću okolnost za ovu 180 konja jaku masinu, da se sa njom nije mazilo ni pazilo, vec se divljački ubrzavalo kad god se to moglo, a vožnja po autoputu je bila izmedju 140 i 180 km/h (brže se, zbog gužvi u saobraćaju, nije moglo), a po gradu se jurcalo u Dinamic modu.
Neki su se prosečni vozači, žalili na surovu preciznost volana, pa da se kod visokih brzina isti mora držati s obe ruke jer i mali pokret skreće auto, ali neznanje je njihov problem, zar ne? Automobil je naprosto, fantastičan i stabilan i kod većih brzina i čisto ga je uživanje voziti. Sa menjačem možete raditi šta god da poželite, potpuno vam se predaje i sluša bespogovorno svaku naredbu bez želje za zapinjanjem. Ručica menjača je ovaj put fino dimenzionirana, a nije ni nimalo vruća, čak i kada auto duže stoji na suncu, iako je leto. Hodovi su kratki i precizni. Ostaje da se zapitamo, ako je ovako moćan model sa 180 konja, čemu onda potreba za 136 ili 150 ''grla''? Nadam se da Talijani nisu uradili nikakve hardverske izmene na motoru, nego da je samo reč o različitom mapiranju, tako da budući vlasnici slabijih verzija mogu bez brige da čipuju ili remapiraju motor i iz njega izvuku maksimum. Kad već imate zadnji pogon, onda je greh da se sve njegove prednosti ne iskoriste, lično bih hteo da je ovo tek ulazni motor, ali... Auto vapi za snažnijim mašinama, što je samo još jedna potvrda odlično obavljenog posla majstora sa Apenina.


Posipanje pepelom i dan drugi
Ovde nalazim za shodno da se malo pospemo pepelom. Naime, neke glasine dobijaju i svoju potvrdu, al’ znaš ono - ''kud baš to meni da se desi'' (posle najkraćeg ikad napisanog autotesta op.a)? Onako veselo krećem sa benzinske stanice, kišni je dan, kiše jesenje a polovina je leta, pala cena dizela ispod jednog evra, a centralni info ekran, onaj veeeliki, je crn! Ni ''a'' ni ''be''. Da parafraziram Josipu Lisac, ''Crnooo svuda, crno oko naaas''. Kuku lele, nisam nista uradio! I tako, pipaj tockice, stiskaj dugmad, nemaš ni u šta da udariš... posle nekog vremena upali se ekran, ali navigacija u noćnom načinu rada. Ne treba meni lično ni navi, ni ekran, a i šta će to Alfi? Uostalom, samo se kvari! No, tuđ je to auto, a kako čoveku objasniti da nisam ja kriv za ove ''gremline'' i da se fino obrati svojim podisporučiocima iz Nemačke ili Francuske? I tako dolazimo do testa Giulije (ofarbane u Grigio vesuvio boju, ako se ne varam) sa automatskim menjačem i veeelikim pedalama iza odlično dizajniranog, savršeno odmerenog i odozdo, onako sportski potkresanog volana. Pedale služe za ručno menjanje stepena prenosa tj. asistiranje automatiku u izvršenju zadataka. Nije da osmostepena ''getriba'' nije brza, daleko od toga, ko ''Brzi Gonzales'' je, svega 6.8 sekundica hoće do 100 na sat, ali sa papučicama sam jos brži. Časna pionirska!


Ono na šta treba budući vlasnik da se navikne je papučica tj. njihova pozicija, jer stvaraju, dok se ne stekne osećaj, koliziju sa davačima žmigavca i džojstikom za brisače. Jednom kad se to savlada (nakon nekih pola sata vožnje), promena stepena prenosa je pesma, a motor, eee motor, vuče ko džukac kad spazi kuju na drugoj strani ceste :D , ne briga njega za auta, hoće on preko. A kako Giulia na to reaguje? Pa, dok sam se BMW-om okretao već na 20 km/h pri iole klizavom putu, dotle Giulia ''jede'' asfalt, ne berući brigu je l’ to kiša, kišica ili pljusak. Kad su mogućnosti na putu to dozvoljavale, vozilo se 180 km/h kao od šale. A onda sudar i zastoj, sreća pa na drugom delu autoputa, u kontra smeru, ali meni se valja i vratiti tim putem. Kolone automobila, a Nemci inače voze užasno loše po kiši. Na autoputu se mora posebno paziti jer njih nije briga da li iko dolazi i kojom brzinom se vozilo koje ti ide u susret kreće u krajnjoj levoj traci, on daje žmigavac i hoće levo makar vozio 90 km/h a ti recimo 180 km/h. Jači stisak papučice kočnice i kočiona klješta odrađuju svoj posao kako Bog zapoveda. Auto reaguje savršeno smireno i na takve iznenadne situacije kao sto su nagla kočenja po kišom natopljenom putu. Silazak sa autoputa doneo je nove doze zabave i uživanja. Nakon neuspelog pokušaja foto sešna na obližnjem parkiralištu ispred trgovine, palim auto i krećem dalje uz spominjanje Josipe Lisac (ako je to uopšte njena pesma). Crni se ekran, a baš sam hteo navigaciju upaliti da me iščupa. Valja vratiti auto, ja daleko, a ne da mi se u koloni stajati satima, a vremena se ionako nema. No, eto ti njega veselo gunjđajući na nemačkom, biiip. Navi opet u noćnom načinu rada, a i neka je, samo neka radi.


Jednostavno, brzo, elegantno i duhovito u par klikova biram adresu, sve se odvija superprecizno i ja sam već navođen. Opa bato, lokalni, brdski vijugavi putevi su baš ono sto se traži. Nekako već uspevam ručicu menjača da ubacim u D (ide to malo teže, ipak auto je ''devica'', preuzeo sam ga sa nula kilometara), šape stavljam na papučice, očekujuci zabavu. Kiša ne prestaje da pada, sve je klizavo, zadnji je to pogon, halo! Međutim, nema zamerke. Brza izmena krivina, solidne deonice puta na kojima se vozilo i preko...nećemo reći sad koliko tačno, šta znaš ko ovo čita, ali preko jel, ovaj, debelo preko…preticanja nisu moguća, prometa ima mestimično sa obe strane, i sve je bilo u redu dok se nisam poceo utrkivati sa BMW-om serije 1 koji se nalazi ispred mene i BMW-om serije 3 koji se nalazio pak iza mene. Oba nova vozila, i oba su mi smetala.
Ovog prvog, iako je dečko vozio jako brzo, sam puštao jer ne poznajem put i ne znam gde su kamere, pa sam mu se vozio na repu. A ovaj drugi se jadnik trudio da nas stigne, što bi mu uspevalo na nekim delovima puta na kojima su bile prepreke. Taktika se pokazala uspešnom, jer sam izbegao jednu kameru. Dolaskom na deo puta koji mi je poznat, BMW-u više nije bilo mesta i morao je biti prešišan, ostavljam ga nek gleda značku Alfa Romea i dve izduvne cevi ''moje'' Giulije. Svo vreme ultrabrze brdske voznje po klizavom kolovozu, Alfa nije pokazivala ni sekunde da gubi tlo pod nogama, nego je ostajala zakovana za put držeći se iste k’o pijan plota. Šta god da sam radio, nisam mogao doći u kritičnu situaciju.


Ponovo na parkingu ne uspevam da odradim foto sesiju, kupa me kiša koja neumorno pada. Vreme curi, a valja vratit automobil. Kako bilo, navigacija radi i bez imalo zamora zaobilazi svu gužvu i dovodi me do mog cilja. Čista suprotnost idiotskom sistemu navigacije iz VW vozila. Jest da je mušičava (ovi softverski problemi vezani za gašenje ekrana info-zabavnog sistema) ali je navigacija u Alfi (isporučuje je TomTom sa kartama za čitavu Evropu) pravi blagoslov. Nadomak cilja, nalazi se deo puta (ne znam da li je pokriven kamerama) koji je ravan i kao takav stvoren za test ubrzanja. Sa mojom asistencijom preko pedala, bilo je 6.6 sekundi, samo što ne možeš voziti i slikati.


Automatik ili manuelni menjač?
Osmostepena ZF-ova ''getriba'', bez razmišljanja. Omogućava i ručno menjanje stepena prenosa, ali tokom životnog veka, preporuka je česta promena ulja, bar svakih 60.000 km, bez obzira što navode da je održavanje nepotrebno tokom životnog veka menjača. Ostajali su mi Audiji i Peugeoti u kvaru zbog svojih automatskih menjača, nije menjano ulje, a automobili su imali pređenih 100.000 kilometara, pa ko se jednom opeče, duva i na hladno. I još nešto, u Giuliji nema nikakvih TCT tj. sistema s dvostrukom spojnicom. Naglasak je na jednostavnosti, koja je u svemu najbolja. Takva je i Giulija. Jednostavno, najbolja!

Šta kaže ona?
Gledano iz ženskog kuta. Ha, kad je videla auto na parkingu: ''Šta, Alfa, ha? A nije bila crvena?'' Alfa pa nije crvena, nego plava i nekakva siva. Dobro, ženo, ako joj je to jedina mana (tj. nedostatak), onda smo svi zadovoljni.
-Ima i druga.
-Koja?
-…Nije tvoja!


Autor: Don

preuzeto sa - vrelegume.rs